Драмска секција Српске гимназије на турнеји у Србији

Представа „Сенке у магли“ у Београду и Суботици

Бити члан драмске секције "Сунцокрет", вероватно једна је од најбољих одлука коју сам донела током своје прве године у Српској гимназији у Будимпешти. Сада, када сам трећак, драмску секцију посматрам на један сасвим другачији начин. То није само школска секција, то је место забаве, мира и тимског рада, под вођством наше професорке, али и пријатеља, Зорице Јурковић Ембер. Са представом „Сенке у магли“ која је рађена према роману „Воз савести“ нашег гимназијског проф. Драгомира Дујмова, смо средином октобра гостовали у Београду и Суботици.

На пут за Београд смо кренули 14. октобра. Одлична атмосфера у бусу, са благим осећајем треме који је лебдео изнад нас, чинио је ово искуство богатијим. У Београду смо били смештени у једаном ђачом дому „Јелица Миловановић“. Како то обично и бива са омладином, није нам дуго требало да се нађемо на „Кнез Михајловој“ трагајући за неком забавом, или каквим занимљивим местом да проведемо слободно време. За то вече у ђачком дому сигурна сам да би сваки члан могао да исприча неку анегдоту. Представа се ближила и тензија расла. Након пробе у позоришту „Дадов“, отпочела је општа фрка, намештање костима, шминкање... Публика је полако пристизала, а ми смо били потпуно спремни да јој приредимо вече за памћење. Извели смо је онако како смо замишаљали, а осећај тимске победе испунио је позориште те вечери. Оно што је следило, учинило је ово београдско вече незаборавним, вечера у Скадарлији, у ресторану "Путујући глумац", много добре музике, песама, смеха и игре...

Највећи изазов сутрашњег дана био је устати и кренути за Суботицу, прилично уморни, али и даље узбуђени због још једне представе и публике која нас је тамо чекала. Послужило нас је лепо време. Нисмо посустајали у намери да и у овом граду дамо све од себе. Представа је прошла у најбољем реду како смо и очекивали, а затим је уследило лепо дружење у позоришту. Сутрадан смо заборавили напоре и трему, били смо ведри, чили и весело разговарали на путу до пекаре где смо нестрпљиво чекали доручак. Пут до Будимпесте лако нам је пао уз много добре забаве и смеха, а како су се неке од наших глумица провеле на овој турнеји сазнаћемо из прве руке од Бојане Младеновић и Јоване Мајданџић, ученица 11. и 12. разреда.

„Бојана, какав је био осјећај бити путујући глумац на два дана и да ли једва чекаш да се поново нађеш на даскама које живот значе?“

„Ово је било једно ново, пре свега занимљиво искуство за све нас. Имали смо прилику да кроз нашу представу публику упознамо са историјом српских сеоба и оптантима из Мађарске. О томе, нажалост, у нашим школама у матици, мало се зна и говори. Ми већ три године радимо на овој представи. Уложили смо заиста пуно труда и времена у њу. У позоришту је све било узбуркано. Публика је плакала. Доживели смо божанствен аплауз. Било је и са једне и са друге стране позорнице препуно емоција. Заједно са нама осетили су сву ту тежину, бол и патњу коју је представа носила са собом. Не зна се ко је више плакао, ми иза завесе или они који су седели и пажљиво пратили и слушали сваку нашу реч."

„Јована, као дугогодишњи члан драмске секције, а ове године и матурант, колико сматраш битним тимски рад у пројектима као што је овај?“

„Изузетне резултате, које годинама уназад остварујемо, не бисмо могли постићи да не функционишемо као заједница. Темељ тимског рада је, наша вољена професорка Зорица. Она је та која нас покреће, свакодневно улива наду и безгранично верује у нас. А ми, самоуверено крочимо на сцену, уживамо на њој јер волимо то што радимо. Код нас је свака идеја добро дошла, као плод непресушне инспирације, нас чланова. Код нас се нико не издваја, међусобно се помажемо, сугеришемо и охрабрујемо.“

„Какав утисак на тебе је оставила ова мала турнеја?“

Сада, када су се утисци слегли и када смо коначно свесни великог успеха који смо постигли, могу слободно рећи да ми је турнеја остала у најлепшем сећању. Током целог путовања сам уживала, осећала се испуњено и опуштено, без имало треме и са жељом да што пре станем на сцену.“