Славица Зељковић
Растимо у вертикали
„Трагом нестале Српске вароши у Будиму", назив је изложбе која је отворена у барокној сали Историјског музеја на будимској тврђави. Видели смо обновљени иконостас Арсенија Теодоровића, који су рестаурирали стручњаци Галерије Матице српске, предмете из црквено-уметничке збирке Музеја Епархије будимске и мноштво фотографија. Иконостас је после седамдесет година реконструисан и враћен у Будимпешту међу дела која говоре о Српској вароши Табан. Све то живописно дочарава дух времена у којем је некада била будимска четврт са српским живљем које је имало своју цркву и школу. Саборна црква Светог Димитрија, оштећена бомбардовањем Будимпеште 1945 одлуком тадашњих власти срушена је 1949. како би се са Гелертовог брда изнад ње несметано видео ватромет у част Стаљиновог рођендана. Очигледно да је српска црква некоме и због нечега сметала. Ватромет је био само изговор. Три генерације од тада живе које не памте будимску цркву, али захваљујући оваквим поменима, предавањима и изложбама, историјско памћење ће, ако Бог да, још дуго, дуго да траје. Живот је скуп материјалног и духовног и једно без другог не могу. Цркве нема али смо 8. новембра јасно чули звона на месту где је била. Потресно су позивала на незаборав. И док су службу држали епископ будимски, Лукијан и отац Зоран Остојић, парох будимпештански уз пратњу камерног хора „Орфелин“ из Новог Сада крстили смо се и молили Богу, ми обични смртиници, професори и бројни ученици Српске гимназије из Будимпеште заједно са непознатим човеком који је из суседне зграде све посматрао те и сам изнео на прозор икону да потврди своје православље и да тим чином и сам учествује у вертикали према Богу која је тог јесењег дана била јасна као дуга после кише. Уместо куполе, видели смо Небо.