Јадрански морнар у Панонском мору

Почетком фебруара је наша Гимназија замирисала мимозама. Као да је дашак медитерана, лак као свила, обавио ходнике и учионице. Обрад Дабовић, ученик десетог разреда је донео за све своје професорице и разредне другарице по један стручак овог нежног, жутог цвета. Тих дана је у Херцег Новом био карневал у част доласка пролећа, празник прослављен уз музику, машкаре, мажореткиње и тромбоњере. Гранчице мимоза са цветовима у облику грашка су обојиле град и измамиле радост на лицима његових грађана. Део те атмосфере се за кратко преселио у Српску школу „Никола Тесла“. Обрад је у Будимпешту дошао из Херцег Новог, сјајан је ученик и ватерполиста.

Овог дугокосог плавушана проф. Катарина Басарић је прозвала Ахилом, јер својом дугом плавом косом подсећа на њега, али по томе што, као овај антички јунак, и Обрад жели да буде најбољи у свему.

Обрад је један од најбољих ватерполиста у клубу OSC-Újbuda. Он то поносно истиче јер се својим радом изборио за место у овом граду познатом по успешним ватерполистима и пливачима. Бритког је ума, духовит, наочит и омиљен другар.

Oн радо прича о својим почецима у ватерполо спорту: „Одрастао сам крај мора и откако знам за себе, волим га. Још као сасвим мали, знао сам дуго и непомично да гледам у воду и да сањарим. Отац ми је био, кажу, одличан ватеполиста, али је одустао од спорта због Медицинског факултета и

касније каријере. Специјализовао је ортопедију и као спортски лекар је уз ватерполо репрезентацију Црне Горе. Он ми је пренео љубав према спорту. Најпре сам, са осам или девет година, био члан Пливачког ватерполо клуба „Јадран Царине“, после сам прешао ВК „Јадран Херцег Нови“.

Обрад потврђује устаљено мишљење да је инат као део српског менталитета: „Имао сам пуно тренера и сваки ми је нешто значио, чак и ако је био груб и понекада нетактичан да ми убија самопоуздање, и то је било добро јер је у мени изазивало инат и појачавало вољу да се борим, доказујем, да будем најбољи. Инат је јака мотивација.“

Следећа његова особина је зрелост и самосталност: „По доласку у Будимпешту, сâм сам тражио клуб за себе. Нисам желео да неко други крчи мој пут, да будем „татин син“. Желео сам да све сâм урадим, без веза и препорука. Одем и представим се и кажем да желим да играм, да ме виде. Тако сам дошао у клуб „Vasas“. Ту сам остао једну годину и својски сам се трудио, али мој тренер очигледно није волео странце и није говорио енглески. Није била атмосфера која ми одговара и следеће године сам отишао у знатно бољи клуб. Врло сам добро прихваћен и задовољан сам. До сада смо, у овој сезони одиграли 41 утакмицу и све смо добили. То значи свакодневне тренинге, пуно одрицања. Буде и по три утакмице недељно. Сате и сате сам у базену. За то време имам пропуштене телефонске позиве, закаснеле одговоре на поруке. То ми девојке не праштају“, шеретски се смешка Обрад. „Стављају ме на муке. Волим их, али волим и ватерполо. Професионални играчи морају имати велику снагу и психичку и физичку да би издржали утакмице и темпо који намеће сваки спорт коме се посветимо. А желим на многим пољима да учествујем и да будем најбољи. Сваки тренутак ми је важан“. Док говори с времена на време провлачи руку кроз густу косу у којој су се задржали светли праменови прошлогодишњег лета и сунца.

Обрад хоће да помири успех у школи и спортску каријеру. Мисли да може. Његов отац је школу ставио испред спорта, а он жели да буде успешан на оба поља: „Дисциплиновао сам се и усклађујем своје тренинге са обавезама у школи. Можда је тајна у томе што са лакоћом савладавам градиво. Па и ту не може човек да буде чаробњак јер за све треба времена. Крадем од сна. Док други спавају, читам лектиру, припремам контролне. Преко дана не стижем. А свугде бих хтео да будем. Жељан сам знања. Недостаје ми да више читам јер имам осећај за лепу реч. Сећам се када сам читао Данила Киша. Другима је био тежак, ја сам га „капирао“, и са задовољством читао његове књиге које плене једноставношћу. А из романа „Алхемичар“Паула Коеља сам научио да човек не мора далеко да оде да би пронашао своју срећу. И кад нешто желимо, читав космос нам у томе помаже. Свака књига доноси ново откриће. Преко распуста уживам у мору, на рибарењу. Зими се море смири, али зато лети добије снагу коју желим да упијем, да је осетим. Можда отуд енергија која ме носи. Тешко је одолети тој лепоти. Будимпешта ми је светска, али ми је моје море у срцу.“