Девојка у опреми оклопника

Милица Велчек, ученица Српске гимназије (девети разред), члан је хокејашког клуба у Будимпешти„МАC Budapest“ (Jégkorong Akadémia).

Дошла је из Новог Сада где је завршила ОШ „Јожеф Атила“ и као одлична ученица која је јасно знала шта хоће, вредно се спремала за пријемни испит у Српску гимназију „Никола Тесла“ за коју је чула од својих тренера и хокејаша којих је било у овој школи и у ранијим генерацијама.

Она је посебно интересантна зато што је хокејашица а још више због тога што веома успешно игра хокеј и у женском и у мушком тиму. Зато смо је замолили за кратак интервју.

Како си се као девојчица одлучила да тренираш хокеј и какви су били почеци у овом спорту?

Ја сам мало закаснила за овај спорт. У хокеј се креће са пет-шест година, па и раније. Тек у деветој години сам стала на клизаљке. Клизала сам у дворани новосадског СПЕНС-у, али сам стално пратила дечаке са друге стране дворане који играју хокеј. То је запазио тренер, Јован Милошевић и мојој мами је препоручио да ме упише. Моји родитељи нису тиме били одушевљени јер су сматрали да хокеј није за девојке јер је сувише груб. Не знам како се то десило да су ипак пристали. Тако сам ја почела да тренирам у клубу ХК „НС Старс“ као једина девојчица. Вероватно су потајно очекивали да ћу да одустанем јер нисам била „спортски тип“. Мала, па дебељушкаста, спора... Не, никако није личило да ћу постати страствени заљубљеник. У почетку, као најмлађа, сам скупљала пакове, доносила воду и односила празне флашице, отварала врата играчима кад улазе на терен. Ја и дан данас, уживам када играју „Звездаши“, сениори, седим на клупи и чекам их да им отворим врата на лед. Сви пролазе најпре кроз ту фазу. Али сам брзо схватила да морам пуно да радим и да се ватрено борим да бих била равноправна са дечацима. Они су били знатно крупнији и јачи од мене и имали су више искуства.

Шта је било пресудно да се заљубиш у хокеј?

То што хокеј неизмерно волим најзаслужнији је мој тадашњи тренер, а иначе тренер клуба „Војводина“, Владан Дроздик и бивши играч хокеја. Љубав, савете и охрабрење, све је пренео на мене. Због тога сам му врло захвална.

Како је даље текла твоја каријера хокејашице ?

У Новом Саду сам тренирала до 2015. године када сам прешла у СКХЛ „Црвена звезда“ у Београду. Била сам прва девојчица у историји клуба. У „Звезди“ сам играла пуне три године. Свакодневно сам путовала по сат и по како бих тренирала. Најдраже су ми биле дерби утакмице против „Партизана“ јер су сви моји у кући „Звездаши“. Посебно ми је драг један такав дерби где сам 5 минута до краја утакмице дала одлучујући го. Викендом смо имали утакмице у Словенији и Аустрији. Такмичила сам се на словеначком првенству за дечаке од 14 до 16 година. У то време, Урош Брестовац, тренер ХК „Спартак“ из Суботице, оформио је прву женску екипу „Serbian Girls“, незваничну репрезентацију Србије, са којом сам освојила многе награде. У лето 2017. и 2018. године, тренирала сам са тимом „HTI Stars Academy“ у Торонту.

Каква искуства имаш са игром у земљи која је колевка хокеја?

То је одлично искуство. Поготово за мене која долази из земље у којој има мало клизалишта. Канађани су познати по томе што је хокеј први спорт у коме се њихова деца опробају, па ако им не иде, онда се пребаце на нешто друго. Тамо свако двориште има хокејашке голове. Имају дугу традицију. Зато сам поносна на резултате које сам у Канади остварила. Учествовала сам на највећем турниру за жене на свету, у Бостону, на „Beantown Show case“. Ту сам две године држала титулу шампиона. У августу 2018. сам одселила у Будимпешту.

Како си се снашла у Будимпешти?

У школи сам одлична, а у „МАC Budapest“ су ме сви тренери запазили. Такмичим се у 5 лига. Од тога су четири женске, узраста до 20 година и једна мушка, узраста до 16 година. Ове сезоне, са женским тимом освојила сам, два вицешампионска места у две лиге. И у обе те лиге завршила сам као најбољи стрелац екипе. Интересантно је то да сам упознала многе успешне хокејаше који су управо садашњи или бивши ученици Српске гимназије. То су: Јован Фехер (голмански тренер), Павле Подунавац (игра за „Црвену звезду“), Мирко Марковић, Мирко Ђумић („Црвена звезда“), Душан Грковић (MAC Budapest) и Јелена Грковић (KMH, у Будимпешти), Виктор Ченгери, Вукашин Ђинђић, Вук Брадић, Петар Симић, Урош Миљковић, Марко Чолак, Ведран Богешић....А многа познанства са светски познатим хокејашима сам упознала на камповима: Hockey Training Institute, Anže Kopitar, на Бледу и „Brothers Hiti“ у Марибору. Посебну захвалност дугујем тренерима: Владану Дроздику, Синиши Пајићу, Урошу Поповићу, Игору Бајакићу, Марку Јулоском, Јовици Русу, Вукашину Стевићу, Јовану Фехеру, Милану Луковићу, Немањи Јовановићу, Игору Миронову, Џењију Фелдману, Кристијану Будаи, Келвину Ауербаху.

Где се боље осећаш као играч, у женском или у мушком тиму?

Лепше ми је у женском тиму. Не зато што сам тамо најбоља, него зато што имамо више додира са паком. А у мушком тиму када играм, занимљивије ми је јер су дечаци бржи и ту уз њих боље напредујем. Иначе ме не штеде. Немају милости. Гурну ме, али и ја њих гурнем. Боримо се. Не остајем им дужна. Постала сам невероватно хитра иако нисам била таква у почетку. Кад тренирамо у теретани, дечаке је срамота ако ја више склекова урадим или више вежби на справама. А мени није баш лако да се такмичим са њима, али они то не знају. У томе је тајна.

Видимо да је то прилично груб спорт. Да ли си имала до сада неку повреду?

Ух, било их је! И то пуно. Повредила сам зглоб на руци, а једном и покидала лигаменте на скочном зглобу, ломила сам кључну кост, једном имала потрес мозга. Моја мама каже да јој се желудац окрене када паднем. Каже да изгуби ваздух и да мора за моменат да изађе. А она редовно све моје важније утакмице прати. Тата боље то подноси и он зна да ћу ја да устанем када паднем. И да ћу и даље да јурим као да ништа није било. Имамо ми спортског лекара, све је под контролом, само је то борилачка страст у којој понекада не осећаш бол па га и не пријављујеш. Кад смотам моју дугу косу под кацигу и не види се да сам девојчица. Још у нашој опреми оклопника. Ко види да је ту петнаестогодишња девојчица од метар и педесет и која „раме уз раме“ игра са дечацима од метар и деведесет.

Од кога си у породици наследила спортски дух?

Не знам. Мама игра фолклор. Тата игра одлично фудбал, а зими игра хокеј на петроварадинским барама када се заледе. Сестра је играла такође хокеј, али јој се није допало па је напустила. Сада игра фудбал. Моја мама се шали па каже: „Да сам родила дечака, био би балетан.“ Смејемо се томе. Предрасуда је да су девојчице као ја мушкобањасте или моја сестра која игра фудбал да је мање женствена. Обе волимо и да се дотерамо и нашминкамо и добро се осећамо као девојке које воле исте спортове као дечаци.

Које су ти награде најдраже?

Поред бројних награда у Србији и свету, освојила сам две узастопне титуле најбољег стрелца на интернационалном меморијалном турниру за селекције до 20 година „Мери Јанка“ који се сваке године одржава у Будимпешти. Оне су ми најдраже. Дати гол је посебан доживљај, а дати највише голова, то те диже у небо.

Како ћеш провести пролећни распуст?

У наредном периоду ћу имати пуно обавеза. Биће јако напорно, али уживам у изазовима. Чека ме рекордних десет утакмица за недељу дана. Затим од 15. до 30. априла бићу на турниру на Флориди, Ft. Myers и HTI Stars. Очекујем лепе утакмице, нове сусрете и добре резултате. То ће бити мој провод за пролећни распуст.