Борислава Цуцић: „Линија која фасцинира“

Да ли сте икада размишљали колико је тешко ликовно дочарати људско лице. А свако наше лице има више израза али и једну заједничку основу, карактер. Карактер се изражава у посебном тренутку који је најчешће неухватљив. Добар портрет значи, обухватитити суштину свих израза у једном тренутку. Ево, већ који пут прегледам цртеже Бориславе Цуцић, ученице 10 разреда Српске гимназије и покушавам да откријем тајну како то она ствара портрете. Борислава, иако још млада, успела је да овлада овом техником на изузетан начин. У дубини њеног портрета, испод маске коју свако лице носи, могу се видети емоције. Њену пажњу привлачи фотографија, али и живи модел. Црта и друге мотиве, па ипак су јој портрети најдражи.

„Понекада“, рече нам у разговору, „тражим светло, а понекада тренутак. И када се поклопе, настаје карактер. Још када је на том лицу ожиљак који је зацелио, али оставио траг негде дубље у људском погледу и изразу, онда имамо занимљив и изражајан детаљ.“ Тај детаљ, ожиљка или тетоваже је често присутан на њеним портретима. За доброг портретисту је веома важна моћ запажања, али не само спољашњих детаља, него психологије модела. Вешто око ликовног уметника, на лицу модела види тај, унутрашњи, психолошки портрет. Борислава Цуцић је такав уметник.

У Српску гимназију је дошла из Зрењанина. Ту је још у вртићу пут њене линије започео, обичном графитном оловком. И до данашњег дана је управо линија фасцинира. Њоме је прешла пут о од Чича Глише до садашњих, изванредних радова. Њени радови су излагани на изложбама, красили холове школе и добијали награде још пре доласка у Будимпешту.

„Врло драга ми је Захвалница за цртеж која је стигла из Сегедина још док сам била у Основној школи у Зрењанину. Била је исписана мађарским језиком за који тада нисам ни сањала да ћу га учити и да ћу се наћи у престолници Мађарске као гимназијалка. Учествовала сам својим цртежима на једном од прекограничних пројеката на тему сарадње Војводине и Мађарске.“

Питали смо је како се баш одлучила за портрете а не пејзаже, мртву природу и сличне теме? „Пратила сам неке мени омиљене серије и у њима ликове који су ме инспирисали да радим портрете. Гледала сам облик лица, црте које се мењају у зависности од ситуација и памтила сам их. У почетку је већина мојих портрета личила на мене, не знам како сам то постигла“, смеје се Борислава, „али ми се то није свидело. Хтела сам да сваки од њих буде свој и да личи на себе јер нема два иста лица у целом свету. Тако су настајали моји ликови који нису никакви ванземаљци, али су рођени у мојој глави.“

Али Борислава није остала на портретима, у једном тренутку је желела да их повеже, да их стави у одређене односе. „Временом сам пожелела да их оживим и да уз сваки од њих везујем неку причу. То је био период када сам заволела стрипове и пожелела и сама да их стварам. Мој професор из Основне школе, Предраг Лојаница, академски сликар, је открио мој дар и ја сам му захвална јер сам од њега пуно научила. Он се бавио кроки портретима и тај свој занимљиви опус је назвао: Лудо и брзо. Мени су се допале његове скице за композицију и брзо хватање тренутака. Била је опет у питању та фасцинантна линија којом се могу чуда постићи. Тако сам се опробала и у стрипу. Прошле године сам освојила другу награду за стрип о Николи Тесли који је расписала моја Гимназија. Осећам ту тему као изазов. Недостаје ми још пуно рада, пре свега, на стилу. Није лако бити оргиналан и имати сопствени концепт у уметности.“

У те-ве серијама, филмовима, стриповима много је занимљивих и необичних јунака, занимало нас је која врста јунака јој је ближа. „Имам омиљене јунаке стрипова. Један од њих је Марвелов Тор, суперјунак заснован на лику нордијског божанства грома. Он је растрзан између његове божанске куће и усвојене куће – планете Земље. Допада ми се што су стрипови пуни динамичних ефеката. Уз мене је стално скицен блок. Не пропуштам ситуације које је вредно забележити. У Будимпешту сам се заљубила на први поглед. Занима ме њена архитектура, уочавам посебност сваке грађевине, украсе и детаљи на њима. И у шетњи градом може да ме привуче нешто што пожелим да нацртам. И стално би требало радити и стицати занатску вештину. Нажалост, не стижем онолико колико желим да се посветим цртању. Пуно је обавеза у школи. Понекада ми нешто краде време и одвлачи ме на другу страну. Али заиста мислим да нема ништа драгоценије него радити оно што волите.“

Борислава је свестрана девојка, поред цртања има и других занимања којима је била окупирана у школи протекле школске године.

„У Гимназији сам у ликовној секцији код проф. Милана Ђурића, али волим и музику, певам у школском хору код проф. Оливере Мунишић. Идем и на историјску секцију код проф. Јовице Јанчикин. И све то некако постижем.“

Неизбежно је, у нашем кратком разговору, било и питање о предстојећем распусту, како ће га осмислити и провести. „Планирам више да цртам, да се опробам и у сликању уљаним бојама, да слушам музику, да свирам гитару, да путујем са породицом, да правим лепе фотографије и да се у септембру поново вратим у школу са пуно енергије. До тада ћу се понекад појавити на друштвеним мрежама са неким новим цртежом. Имам пуно пратилаца на инстаграму и важни су ми коментари, али нарочито сугестије моје тетке која је такође ликовњак и која ми је давно још купила први сет оловака и бојица. Бескрајно сам јој захвална.“

Преда мном је била једна девојчица савршено лепог и љупког лица која ми је причала о својој љубави за цртањем скромно и стидљиво као да је желела да каже: „Па није то ништа. То ја само онако за себе.“ Драго ми је што сам имала ту прилику да ми отвори своје скицен блокове и покаже цео један свет магичног реализма, који воли и коме је посвећена. Њена страст за цртањем, коју је осетила од малих ногу, никад није престајала и сигурно ће је пратити целог живота.