Ана Добрић: „Сваки сликар наслика делић себе“

Ана Добрић, ученица 11. разреда Српске гимназије је рано заволела цртање. То су приметили њени васпитачи и Анина мама која је желела да њено дете научи и више него што се нуди у редовним школама те јој проналази професоре за додатне часове. Међу њима су били Бошко Јовановић и Тања Рајковић. Тако је Ана своје детињство у Београду проводила и у атељеима сликара где је полако откривала тајне настанка уметничког дела: „Током основне школе сам одлазила на додатне часове и од мојих професора упијала знање. Од првог сам научила више о цртежу а од другог више о сликању. А то двоје се међусобно прожима. Сама атмосфера у атељеима ми се допадала. Радило се уз тиху, лепу музику коју нисмо чули занесени радом, али ако би нестало интернета и завладала тишина, музика нам је јако недостајала. Ту су били штафелаји, боје, палете, мирис терпентина, полица са књигама из историје уметности и монографије познатих сликара.“ Ана је са својим менторима остварила диван однос, са задовољством се сећа неких тренутака:“ На пример проф. Тања када дођем у атеље, одредим тему и почнем из препуне кутије да бирам боје, уме да каже: 'Како си Ана? Да ли је теби данас добро? Бирала си хладне боје.' Знала је да ја волим топле, живе тонове, да волим игру боја. Вероватно ми је био такав дан или ме нешто несвесно привлачило да сликам плавим или зеленим нијансама. То потврђује колико је бринула о мени. То ме је одушевило и разнежило.“

И тако је у атељеу настао велики број слика, које на наградним конкурсима добијају оцене. За Ану и њено учешће на овим конкурсима је везана једна необична анегдота. Наиме, на једном конкурсу у Београду за децу од 1-4 разреда, њен рад је дисквалификован јер комисија није поверовала да га је радило дете тог узраста: „Нико ме није озбиљно схватао! Мислили су да сам дете и још на нивоу „црткања“, закључила је она.“ То је, међутим, није обесхрабрило. Са једанаест година редовно је слала своје радове на изложбе. Незаборавна је остала прва продајна изложба на којој су продата два њена цртежа: „Сећам се да ми је било жао да неко купи и однесе моју слику. Заволела сам их док сам радила на њима. Молила сам се у себи да ми не узму слику на којој је био представљен рудар и рађена је угљеном. Била ми је посебно драга, али, баш је она продата. Тако је ваљда требало да изгледа ватрено крштење једног уметника који се растаје од свог дела.“

Публика која стоји пред сликом не може ни да наслути како је и колико трајао процес њеног настанка. Ани је тај процес најдражи јер кроз њега сазрева и учи: „Најзанимљивији ми је сам настанак слике и њени бројни слојеви. Посматрачу се чини да је свака настала у даху из више ситних и крупних потеза, али није тако. Слика има своју алхемију, пуно слојева, на њима се ради, подсликава, све док боје не добију жељени ефекат. То понекада врло дуго траје. И на крају када је готова, чини се да још и још може да се дорађује, исправља, додају неке друге ноте.“

Поменула је у атељеу сликарске монографије, историје уметности. Питамо је за узоре: „За мене је најлепше откриће био Клод Моне. Бирала сам га листајући страницу по страницу историје уметности и застала сам на једном месту. Писало је 'Вече у Венецији'. Никада нисам била у том граду, али сам имала доживљај преко Монеа као да сам тамо. Емоције су биле разливене. На њој није било јасне форме предмета и ликова, али је била жива игра сенки које су импресионистима подједнако важне као и објекти. Тако сам први пут доживела и чула за импресионизам. Монеова је чувена реченица: 'Волео бих да сликам онако како птице певају.' Копирајући га, насликала сам своје Вече у Венецији. Трудила сам се да представим игру светлости и сенки над површином воде са меким потезима четкицом, слажући тонове један поред другог да би се постигло треперење. Заволела сам пејзаже и њих сам најчешће бирала за тему. Тада је настао и портфолио са двадесетак слика: разне студије, мртва природа, пејзажи, неколико портрета и један аутопортрет.“

Ана воли да поклони неке од својих слика, али само људима за које јe сигурна да цене и воле сликарство. Оне красе зидове у стану њене баке, куме, пријатеља или стоје у неким мапама још неурамљене.

Одавно је сликарски атеље заменила учионицама Српске Гиманзије. Има дана када јој јако недостаје: „Недостаје ми мирис терпентина у коси, на прстима, у носу. Има нешто што ме неодољиво привлачи бојама. А боје имају неку своју магију о којој понекада размишљам. На пример, црна и бела и нису боје. Бела је комбинација свих боја, а црна представља одсутност боје. Једна туба црне може сликару да буде за цео живот. Црном бојом све може да се поквари и зато је треба избегавати а већи су ефекти да се сачини тамна површина комбинацијом неких других нијанси. То сам све научила после и кроз праксу. Волим колорит, док слушам музику, замишљам слике. Захваљујући мом фотографском памћењу, знам да ћу временом бити све слободнија у изражавању.“

Ани предстоји још 12. разред у Српској гимназији. У школи иде на факултативну наставу код проф. Милана Ђурића. И већ има јасан план шта ће даље: „Планирам после Гимназије да упишем факултет који ће ми омогућити да се развијам и даље као ликовњак. Не знам колико и како се од слободног сликарства може да живи, али ме занима и дизајн, примењана уметност. Још увек се тражим“, каже Ана скромно. Ана воли и филм као уметност, нарочито филмове рађене по животу чувених сликара. Просто човеку мило буде кад сретне овако младо биће кога је Бог даривао и лепотом и умећем. На растанку као да је остало нешто недовршено. Слично слици која је добила само први слој. Лице јој је било бледо и нежно са изразом неке дубоке сете сличне оној коју је сликар Урош Предић осетио када се загледао у лице своје Богородице. Од срца пуно среће Ани. Желимо јој да ужива у сликању и да јој то донесе пуно радости у животу.