Матурска екскурзија 2019

Пре него у свим књигама најбоље приче нађене су на страницама пасоша. Школска година никада није имала занимљивији нити лепши почетак него што је то ове године био случај за нас, матуранте Српске гимназије „Никола Тесла”.

Пристигавши у Будимпешту, изморену од бројних туриста које су је ове године посетили бројније него иједне претходне, остављајући за собом, у даљини успомене минулих летњих авантура, жељно смо очекивали последњи и најзначајнији догађај овог лета-екскурзију. Већ 2. септембра нашли смо се укрцани у аутобус а остатак наше посаде чинили су професори, разредне старешине Весна Бабић Седлачек, Светлана Чемерикић Кучера, Андреа Мештер као и професори Зоран Меселџија, Драгана Меселџија, Бојан Белић а уз њих још и Љиљана Вечић и наравно, неизоставно, водич Зоран Илић.

Још се није разданило када смо се, кренувши пут Словеније, упутили ка првом циљаном одредишту. На самом Тршћанском заливу, недалеко од словеначке границе простире се Фриули-Венеција-Ђулија регија у којој се као један од значајнијих центара издваја град коме је управо локација одредила епитет једног од најнетипичнијег у Италији. Ово је одредило и многе специфичности града, те се тако може рећи да је Трст у јединственом споју култура, религија и архитектуре постао место где се Запад и Исток преплићу сливајући се у доминантну медитеранску културу. После вишечасовног пута, аутобус се паркирао на главну станицу са које смо се живахног корака упутили ка срцу града и једном од највећих и најлепших тргова Европе. Сликовит Трг Италијанског јединства просто одзвања у свом сјају, са печатом отмености али и јасним приказом моћи и раскоша. Окупан септембарским Сунцем и још присутном летњом атмосфером призвао је многобројне туристе. Величанствени трг окружен је велелепним палатама које употпуњују и још две импозантне грађевине, седипта најпознатијих осигуравајућих кућа Лојд и Ђенерали. Након заједничког обиласка уследило је слободно време које је свако испунио према својим интересовањима. Шетајући широким улицама старог градског језгра приметне су тековине моћних држава, империја, Хабзбуршког царства које су, свака на свој начин, обликовале историју али и естетски призор града. Управо зато приметан је доминантан хабзбуршки стил, те овај град више одаје утисак кавог Беча, Прага или наше Пеште него Рима или Милана. Шетњу настављамо молом Аудаче, испраћајући бродиће, ослушкујући море и дивећи се несвакидашњем уметничко- архитектонском складу који је у овом граду успео да измири барокно и неокласицистичко стварање, римску и византијску културу. Божанствени мозаици, маштовите фасаде, античке фонтане, све прича неку своју причу. Треба само застати, посматрати, дивити се или предахнути у неком од љупких оближњих кафеа. Мој утисак о овом граду може се свести на оно што је неко већ забележио: „Трст није за туристе, Трст је за путнике“ Путовање је настављено, а ни умор није омео ведру атмосферу у аутобусу као и музику од које није било предаха... Предвече смо стигли у место Лидо ди Јесоло, једно од најпознатијих летовалишта Јадрана, у којем ћемо следећих дана бити смештени. За сутрашњи дан испланиран је одлазак и посета Вероне а затим и Падове. Ова два града налазе се на Северу Италије у покрајини Венето. У раним поподневним часовима стигли смо у Верону, свакако у свету најпознатију по најлепошој љубавној легенди, по Шекспировим јунацима Јулији и Ромеу. Чувени балкон ће вероватно бити нешто што ће сваки туриста прво потражити али тек кад смо кренули у даљи обилазак града схватили смо да је Верона много више од Шекспирове немогуће љубави. Туру по граду започели смо на тргу Пјаца Бра, највећем тргу Вероне. На овом тргу смештена је градска кућа, а о многобројним знаменитостима Арене, која својом монументалношћу доминира, имали смо прилике да чујемо од нашег водича Зорана Илића. Сазнали смо да је Арена трећа по величини римски амфитеатар из 1. века који је одолевши земљотресу, вековима и бурним историјским догађајима, остао у својој пуној лепоти. Арена је употребљива и у данашње време, те се сада у унутрашњости старих камених зидина изводе бројне представе, балетска дела и опере.

Посета кући Ромеа и Јулије била је незаобилазна. Обе куће се налазе недалеко од Трга Della erde. Овај трг је од давнина био дом римског форума, а тренутно је место где се на живописној пијаци могу пазарити интересантни сувенири и локални производи. Трг је данас чувен и по Мадони - римској скулптури, која представља најстарији споменик овог трга, а упечатљива је и највиша градска кула - Ламберти. Приликом сликања код Јулијине статуе, обавезно је замислити љубавну жељу, ако сте мушкарац Јулији треба додирнути груди, а ако сте жена ухватити је за струк да би се жеља, према традицији, испунила. Опијени лепотама града, провлачећи се уским ренесансним улицама пуних туриста, вратили смо се на договорену локацију са које смо кренули ка Падови. Након вожње око 100 км стигли смо у Падову. Очувано старо градско језгро стављено је на Унескову листу заштићене светске културне баштине што је можда најбоља препорука за посету овом граду. Упознавање града започели смо на Тргу Prato della valle, највећем у Европи и свакако најлепшем у Падови. Трг је елипсастог облика и краси га уређена зелена површина окружена воденим каналом. Дуж канала поређане су статуе знаменитих становника Падове. У наставку део групе се упутио ка Базилици Св. Антонија док се остатак расуо обилазећи остале ствари које град нуди. Ова Базилика је својеврсно место ходочашћа католичких верника. Значајна је и по реликвијама које њени масивни стубови закриљују, чувајући је од заборава. Падова је веома живахан град пун туриста и ужурбане омладине што заједно ствара неку полетну атмосферу у граду, те не чуди што је до данас град остао један од најпознатијих универзитетских центара. Ускоро смо се сви поново окупили и сада већ приметно уморни али и задовољни, кренули смо натраг ка нашем Лиду. Наредни дан био је осмишљен као дан за слободне активности, плажу и купање. Цео дан смо веома пријатно провели а мало одмора добро нам је дошло уочи целодневне посете Венецији која је била договорена за сутрашњи дан. „Изградити град на месту где је не могуће изградити град је лудило само по себи, али на таквом месту изградити један од најелегантнијих и најграндиознијих градова је лудило генија“ – Александер Херцен. Освануо је и дан који је био посвећен обиласку Ла Серенисиме (Пресветла) или „Краљице Јадрана“. На 118 острваца сања романтична Венеција, град мостова, канала, песама гондолијера, уздаха у ноћи, страсти, грандиозних балова и чипканих хаљина, мистичних маски. Град чијим су се улицама заносиле композиције Вивалдија, град Казанове, тог највећег заводника, Марка Пола, и бројних уметника, мислиоца, куртизана, трговаца, дуждева и робова. Чак и они до чијих је срца теже допрети, ретко остају недотакнути магијом оваквог града. До Венеције смо допловили, и крочивши на њено тле одмах смо се нашли у маси туриста. План је био да заједно одшетамо до Трга Св. Марка. Прича о романтичној Венецији сеже доста давно у прошлост, у средину V века, у доба када је пало некада моћно Западно Римско Царство. Занимљиво је да су за градњу тадашњег града користили дрво што може да звучи прилично чудно када се узме да је реч о граду на води.

Но, вода заправо чува темеље Венеције од пропадања, јер се дрво тако чува од микроорганизама који изазивају труљење,а којима је за живот потребан кисеоник. Славна Млетачка Република, што је био средњовековни назив мале венецијанске државе, владала је Медитераном и временом постала једна од најмоћнијих градова-држава. После пада Млетачке Републике 1797., Венеција губи на моћи али не и на лепоти. Доласком у Венецију сви иду на исту страну, на том путу пролази се поред Моста Уздаха који спаја Дуждеву Палату и Затвор. Преко тог моста, затвореници који су одлазили у затвор, имали су прилику да кроз рупице на мосту, последњи пут погледају на Јадранско море, па би са уздахом одлазили у мрачне одаје. Отуд име Мост уздаха. Нешто даље смештен је Трг Светог Марка, одмах иза Дуждеве палате и Народна библиотека у којој је деци из сиротишта, Вивалди давао бесплатне часове музичког. Највеће колоне туриста затичемо код базилике светог Марка, која се налази на истоименом тргу. Као и све друго у Венецији и за њу се везују интригантне приче,као она по којој су сналажљиви млетачки трговци из Египта прокјумчарили остатке овог светца, у бурету са усељеном свињетином. Дуга повест говори да је изграђена још почетком 9. века, а отада много пута рушена, грађена, надограђивана и мењана. Поклонити нешто за украшавање цркве или њено проширење било је ствар престижа међу трговцима и политичарима, тиме је базилика постајала све раскошнија и упечатљивија, па јој је додато и име Златна црква. Након што нам је водич испричао најважније ствари о Венецији и предложио куда бисмо могли наставити самостални обилазак, део групе се запутио ка Санта Марији дела Салуте. Величанствена бела црква на месту спајања Великог Канала и залива Светог Марка гордо се издиже омамљујући путнике и блистајући на венецијанском Сунцу. За цркву коју је опевао и наш романтичар Лаза Костић везује се прича према којој је је талас куге неколико пута у историји однео велики број живота у Венецији. Када је 1629. године Венецију захватила куга по други пут, после две године, умрла је трећина становништва. Народ се молио девици Марији да их спаси и када је куга заустављена, у знак захвалности, народ је саградио ову цркву и њој је посветио. За ту прилику, у Истри је посечено преко миллион стабала који држе цркву. Према причи, Лаза Костић, сазнавши да је толико дрвеће посечено, бесан је посетио Венецију, али када је угледао цркву, заслепљен њеном белином и лепотом, каје се и пише најпознатију љубавну песму коју посвећује Ленки Дунђерски. Након обиласка цркве преостало нам је слободно време које смо искористили лутајући уским улицама, дивећи се цвећу по балконима, извијеним луковима мостића... Сваки део ове туристичке меке враћа у нека давна времена дуждева, млетачких трговаца, дама у раскошним хаљинама, а то је посебно видљиво током карневала, чија прошлост сеже чак до 1268. године. Последњи дан остављен је за посету месту Сирмионе као и Гарделанду забавном парку смештеном у градићу Кастелново дел Гарда. У раним јутарњим часовима кренули смо прво ка језеру Гарда.

Сирмионе је бајковит градић - тврђава на самом шпицу обале језера Лаго ди Гарда, који је на мене оставио незабораван утисак. За овилазак нам је било потребно свега сат времена те смо одмах после тога наставили пут ка Гарделанду. Познат је не само у пространству Италије, већ и широм света. Штавише, налази се међу десет најпознатијих и најпосјећенијих паркова у Европи. Гарделанд је свима остао у посебној успомени, о њему се по ходницима школе може чути највише утисака и препричавања доживљаја. Дошао је и дан повратка.

Чекао нас је дуг пут али и предах у Постојнској јами за коју је испланирам обилазак. У поподневним часовима стигли смо у највећу јаму у крашком крају, чији су тунели дугачки 24 км али је за посетиоце прилагођена рута од око 5 км. Осим што је највећа она је и једина у свету која се може обићи возићем. Оно што ову пећину чини интересантном јесте и то да је она постојбина Човечје рибице. За мене ово није био само обилазак јаме, већ једног читавог подземног града кога чине многобројни тунели, собе, украси, и базени. Као неки потпуно другачији свет чији су становници поред понеког пећинског духа и око 150 животињских врста које су адаптиране на суров живот у скоро апсолутној тами. Након 2-3 сата проведеног у обиласку јаме пут је настављен.

На Трг ружа смо стигли у касним вечерњим часовима у суботу, 7. септембра. После дугачког лета и екскурзије прави изазов био је вратити се у нормалне токове нашег живота у Будимпешти, коме је, засигурно полако започео крај. Као и свака матурска екскурзија и ова је обележена посебним емоцијама и доживљајима које ће нам дуго остати утиснуте у сећањима. На ред сада долази почетак припрема за крај..о томе ћу вас обавештавати! Хвала свим професорима, водичу Зорану Илићу, затим возачу и, наравно, Игору Русу и његовој туристичкој агенцији.