Портрет Јудит Волошин, ученице Српске гимназије

Звезда која води Јудит

Док разговарамо у ђачком дому „Никола Тесла“ поред нас у групицама пролазе девојке журећи на вечеру. Време обавезног учења, силенцијум, је завршено па је атмосфера опуштенија, а жагор веселији. Јудит Волошин је одличан ученик и матурант те је ослобођена силенцијума, али се спрема за матурске испите. Каже, да јој брзо време пролетело и да мора да буде спремна за оно што је чека на пролеће. Кроз осмех се присећа: „Када сам дошла у овај велики град у коме никог свог немам и никог не познајем била сам уплашена као покисло врапче. Стигла сам тог септемба из Мукачева, из Закарпатске области у Украјини. У мом лепом завичају остала ми је породица и породица моје сестре у којој живи моја мала сестричина Лилиана коју обожавам. Срце ми се цепало, одједном сам била јако усамљена. Чекала сам кључ од собе и питала се ко ли ће ми бити цимерке. Бринуло ме да ли ћу моћи да пратим наставу јер нисам знала српски. Срећом, несигурност и уплашеност после извесног времена је потиснута енергијом младости која увек гледа напред. Нови другари ме лепо прихватише и постадох део велике ђачке породице. Моја мама је Мађарица а отац је Украјинац. У нашој кући су се неговали и православни и католички обичаји. У Мукачеву сам завршила Основну школу, учила енглески и говорила украјински, мађарски и руски језик. На сва три језика сам сањала и рецитовала поезију тих народа на школским приредбама. И дан данас ми одзвањају Пушкинови сихови „Зимнее утро“. Јудит с лакоћом поче да говори стихове који су се низали попут слика:

„Мороз и солнце; день чудесный!

Еще ты дремлешь, друг прелестный —

Пора, красавица, проснись:

Открой сомкнуты негой взоры

Навстречу северной Авроры,

Звездою севера явись!.

Радује ме свако подсећање на руски језик кроз поезију и прозу великих руских класика. Рођење новог дана брише све претходне туге, као у овој песми.

Српски и руски су језици исте, словенске групе, али припадају различитим подгрупама, руски је источнословенски, а српски јужнословенски. Па ипак, у руском и српском се, захваљујући заједничким коренима, сусреће мноштво истих речи или бар корена речи. Сећам се да сам пред мојим цимеркама наглас читала лектиру, и то сваки дан како бих научила српски. То ми је пуно значило јер сам се тако ослобађала а драгоцене су ми биле њихове корекције у изговору. Борила сам се са падежима, глаголским облицима, гласовним променама, акцентима, али ми је најтеже било да течно изговарам: ћ, ђ, џ, ч, ж. Моје цимерке: Тамара Варга и Kата Забош, а затим Ања Влајинић и Ана Малушић су имале бескрајно стрпљење. У школи су ми помагале учитељица Мирјане Илин која ми је држала допунске часове и проф. Кристинa Бекић. Заправо, цео мој разред 12. а се трудио око мене заједно са разредном, проф. Апјокне Мештер Андреом. Од Српске самоуправе добијала сам стипендију која ми је јако пуно значила и због које сам врло захвална. Образовање које сам овде добила, љубав и друштво које сам стекла су непроцењиво искуство. Постала сам храбрија, стекла сам самопоуздање које ми је недостајало. Временом сам боље упознала Будимпешту, а преко ђачких организација у време летњих распуста проналазила сам послове који су ми омогућили да сама исфинансирам неколико путовања у земље које сам желела да видим. А упознати нове светове и културе је право богатство. Често размишљам чим бих желела да се бавим и да ли ћу добро одабрати студије и пронаћи своју звезду водиљу. Волим словенске језике и желела бих да се упишем на Катерду за славистику на Универзитету „Етвеш Лоранд“ у Будимпешти“, каже Јудит која ни мало не личи на ону бојажљиву и стидљиву девојчицу каква је била када је пре четири године дошла у Гимназију и ђачки дом. Занимају ме језици, али и књижевност и култура словенских народа“. Јудит ужива у народним играма и песмама и у Украјини је била део фолклорне групе „Звезда“, а у Српској школи је у хору који води проф. Оливера Мунишић. „Јако се добро осећам као део тог распеваног друштва које је наступало на бројним приредбама и културно-уметничким манифестацијама. Наш хор негује стилски разноврстан репертоар, умеће традиционалног и модерног. Учествовала сам и у пројекту „Без граница“ 2016/17. и 2017/18. године. То искуство ми је такође драгоцено, јер смо као екипа из различитих земања посетили Србију и упознавали нове другаре, понешто научили о њеној историји и култури,“ каже Јудит скромно са оном питомом нарави какву је сви у дому знају. Поред свега што смо о Јудит дознали има још један сладак детаљ. Она уме лепо да спрема колаче, чак и у врло скромним условима какви су у домској кухињи. Бира рецепте који нису претерано захтевни. Воли да прави чизкејк, торту са сиром и брусницама. И већ сутрадан након нашег разговора и бољег упознавања, дође Јудит са тортом у зборницу да почасти домске васпитаче. Сама ју је направила и лепо украсила. Јудит Волошин ништа није тешко, све савладава осмехом. Она је охрабрење многим ученицима који дођу у Српску школу са слабим знањем српског језика. Њено име потиче из Старог завета. Јудита је била јунакиња која је по предању спасила жидовски народ од пропасти, то име представља признања и похвале. Други облик овог имена је Јудит, а трећи облик је Јудитка (Юдітка). Тако је од миља зову нови другари у Будимпешти. А тај љупки надимак је заслужила својом добротом и једноставношћу која јој је својствена. Желимо јој да пронађе своју звезду, оствари жеље и упише славистику коју толико воли.