Сан једног будућег возача Формуле 1 и једне будуће васпитачице

Тек што је прошао јесењи распуст, школске обавезе сваког појединачно су сачекале, утисци од куће још свежи. У ђачком дому жагор, поздрављање, разнобојни кофери котрљају се Улицом ружа. Пристижу и поруке од оних који су на путу, да ће каснити због гужви на граници. Долазе ђаци из Србије али и других градова Мађарске. Међу њима су два ученика из Батање, градића близу границе са Румунијом који је некада имао бројну српску популацију. Почетком овог века у Батањи је опстала српска православна црква и српска основна школа са забавиштем. Управо из те школе ове године је стигао Пал Сабо а пре три године Естер Биро. И обоје су ученици Српске гимназије „Никола Тесла“. Приче су им различите, као и мотиви зашто су дошли баш у ову Гимназију.

Пал Сабо потичe из шесточлане породице у којој је он најмлађе дете. Његова бака (очева мајка) била је Српкиња, Васика Ћурошки, а деда је био Словак са истим именом, Пал Сабо, као и отац и унук. Бака је била ученица Гимназије коју је њен унук уписао. Она је умрла када је Пал имао шест година те нажалост није од ње у потпуности стигао да научи језик, али је у батањској школи учио код учитељице Станиславе Ђенеш Екбауер и од наставника Хоторан Томислава. Сада је Пал девети разред и врло добро се осећа у свом одељењу који води разредни старешина проф. Ален Нађ. Задовољан је атмосфером која је другарска и пријатна. Каже да му учење језика иде споро, али да осећа да је сваким даном боље и боље. У томе му помаже највише друштво вршњака, свакодневне активности и комуникација у школи и у дому. „Сигурно би било много лакше да сам српски учио у раном детињству у породици, кроз игру, лако и спонтано јер деца у билингвалним породицама оба језика науче као „матерњи“, без свести да уче. Једноставно тако живе и тако размишљају на два језика. Ја немам прилику да у мојој породици причам српски, али када идем у Батању, а идем сваке недеље, и када се сретнем са мојим бившим наставницима или директором школе, Николом Ђенеш Екбауер, ми причамо српски. Породица ме подржава и ја желим да завршим ову школу. Трудим се, не желим да одустанем. Поред школе волим фудбал и обожавам ауто трке, Формулу 1. То ми је посебна страст коју ми је тата пренео. Он је аутомеханичар и воли аутомобиле, а ја сам уз њега заволео ту врсту спорта. За Формулу 1, мораш имати срце. Жеља ми је да и сам будем возач Формуле и то не обичан него попут оних који су били у свету најбољи, Ајртон Сена, Себастијан Фетл, Волтери или Шумахер“, каже одважно сићушан дечак са скривеним смешком у коме је очигледно, храбро срце.

Естер Биро, такође долази из Батање. Она је из чисте мађарске породице. Похађала је Српску основну школу у којој је донекле научила српски језик, основе историје, културе и традиције, затим о обичајима, песмама и плесу српског народа. Поред учитељице Стениславе и Јелене, у Основној школи је пуно научила од другарице Саре Ковачевић која није знала мађарски, те су се међусобно помагале око савладавања језика, Сара, мађарског, а Естер, српског. „Признајем да сам пуно учила напамет, што није добро, али сам после открила мелодичност језика која ми је олакшава учење“, каже Естер сасвим коректним српским језиком али још увек са дозом несигурности када бира речи. Она је уписала Српску гимназију у Будимпешти са намером да по завршетку упише Универзитет ЕЛТЕ, Катедру за славистику или смер за васпитаче. Собу 72 у ђачком дому дели са ученицама Миом Чорић, Нелом Драгин и Милицом Вер, девојкама које подједнако добро говоре српски и мађарски. Њихова комуникација се одвија на оба језика, понекада неосетно прелазе са једног на други. Естер каже да јој није лако да прати наставу и чита лектиру и да због тога много више проводи времена над књигом и на допунској настави, готово из свих предмета. Због сталног недостатка времена, напустила је школски хор и КУД „Табан“ где је била активан члан годину дана. Естер је вредна и добро се осећа у српској заједници, са друштвом у 11. а, који води разредни старешина проф. Милош Ристић. Била је неколико пута у Србији као део тима који организује Гимназија са циљем да се боље упозна култура и знаменитости Србије. Преко летњег распуста се запосли како би за наступајућу школску годину купила уџбенике, школски прибор или бољи телефон. Једноставна је и скромна и лагано иде ка свом циљу.