Дарујмо једни другима речи

Раја Ивова Спасова је румунско-бугарског порекла. Дошла је пре четири године у Српску гимназију „Никола Тесла“ из Видина. Њен отац је Бугарин, а мајка је Румунка из Бугарске. Раја подједнако добро говори оба језика, бугарски и румунски, али поезију пише на бугарском. Српски није знала и била је потпуно неоптерећена како ће га научити. Чинило јој се да га већ сасвим добро познаје кроз српску музику и песме. У безазленом полету, без много брига, у њој је била само радост због нових сусрета. На првом часу доживела је разочарање. Када је дошао ред да се и сама представи, схватила је да је мало ко разуме и пожелела је да се одмах врати кући. Само ју је једна спонтана и лепа околност спречила. По завршетку часа, пришле су јој ученице из разреда да би са њом причале, да је охрабре. То јој је дало наде да ће све бити добро и да вреди покушати. И тако се Раја трудила да у првим данима будe скоро неприметна. Вредно је преписивала са табле тезе за лекцију, али се молила Богу да је нико не прозове да одговара. А кад звони за крај часа, била је сасвим друга прича. Као и сва друга деца, радознала и жељна дружења, стекла је брзо симпатије. Разред је неговао пријатељску атмосферу, пријатнију него било који други. По учењу нису били најбољи, али по томе јесу. До краја четвртог разреда пристигло је још неколико ученика, али се нико међу њима није осећао као странац. Многи од њих били су из породица где су родитељи разведени, можда је зато међусобни однос био фамилијарнији и приснији. И ван наставе су се посећивали, ишли на летњем распусту на кампове. Раја се осамостаљивала и српски језик је све лепше причала. Била је гошћа код другарица из разреда у Београду, Зајечару, Тополи, Суботици, а оне код ње у Видину. Ишли су једни другима на рођендане и Славе, заједно су учили, упознавали Будимпешту, заједно сазревали. Низале су се песме исписане утисцима о животу у новој средини. Раја их никоме није показивала, али је имала све јачу потребу да пише. За први литерарни конкурс, охрабрила ју је мама: „Она ми је била ветар у леђа. Била је упорна да пошаљем своју песму, а ја сам оклевала до последњег тренутка.

Десило се да је песма, на међународном конкурсу „Ја, Бугарче“ освојила прву награду. Писала сам о бугарској ћирилици где деца у улози слова и слова у улози деце плешу најлепши плес на свету. Песму је објавила Државна агенција за Бугаре у иностранству, а одмах после тога за њу је био заинтересован познати музиколог Хајгашот Агасјан да је компонује. Ето, тако су се покренуле неке лепе ствари ланчано“, каже Раја. „После сам учествовала на једном литерарном конкурсу који је расписао Српски педагошки и методолошки центар на тему српски језик и писмо где сам најискреније писала о томе колико сам заволела српски од првог сусрета јер није битно где си рођен и на ком си језику прву своју реч изрекао, већ на ком ти анђели у души певају“, прича Раја надахнуто о мотивима својих песама и инспирацији за њих. Она ове школске године завршава Српску гимназију и планира да упише Балканистику на Универзитету у Софији или Крајови, у Румунији. Осећа да је избор прави јер сада већ говори четири језика и на Катедри за балканистику ће уписати још два. Предмети као што су: историја, географија, етнографија, језик, култура народа, музика су јој блиски. Поред тога би желела да се упозна са свим додирним тачкама балканских народа. „Балканске земље имају сличну судбину, око њих су се отимала разна царства. Народи су дељени и прекрајане границе. У Европи нема занимљивијег дела од овог који је по својој разноликости и култури, сигурно најбогатији.“ Тако размишља једна девојка, матуранткиња која каже да је заволела своју школу и да је пресрећна што је стекла толико пријатеља који ће за коју годину бити успешни лекари, инжењери, дизајнери, економисти, писци и спортисти и што је најважније честити људи. Ускоро ће опраштање од Гимназије, припремају се матурски плесови, свечана одела и свилене, балске хаљине. Време од прве школске године до последње, исписа дивне странице дневника и остаде обежено у песмама Раје Ивове Спасове, ученице 12.ц. Нека је са срећом, на дугом и лепом путу свим девојчицама и дечацима, матурантима, и да увек и на сваком месту негују најлепше људске вредности. И кад не буде лако, не одустајте!

Танцът на буквите

Тридесет мънички дечица,

наредени във една редица.

Кое от кое по-красиво!

Въртят се във хоро игриво.

Танцът им - като пустинни дюни

вятърът превръща в думи.

Думите се пускат по други течения

и всички заедно правят изречения.

Със хорцето си пътуват надалеч,

така танцуват българската реч.

Колко красиви са тези деца,

Щом заедно играят свойта игра!

Раја Ивова Спасова

Српски језик је рајски језик

Нисам први ваздух продисала од твоје зоре

Нису ни моје прве речи биле твоје

И ни моја прва суза не израња из твојих река

Ни у мојим венама не тече иста крв као код твоје деце.

Али у мом срцу љубав према теби тече

Топлину твојег сунца осећам на свом лицу

И док у својим сновима користим речи твоје

Чуваћу их као да су моје.

Али они јесу моје!

Јер их волим безусловно још од првог сусрета

Није битно где си рођен и на ком си језику прву своју реч изрекао

Већ на ком ти анђели у души певају.

Раја Ивова Спасова