VII Ликовна колонија на Тргу ружа

Пратећи траг четкице јарким акрилом начињен, не можете стићи до монотоније; јер боје дечјом руком нанете водиће вас само у безграничну димензију без стриктних правила пуке логике и бројева, што наш стандардизовани свет перфидно обузимају. Ми, учесници Ликовне колоније, у пет дана фокуса искључиво на своје ликовно стваралаштво, растеретили смо уметнички настројене умове и стварали у амбијенту што одговара нашим карактерима који су засигурно оплемењени склоношћу за остварењем личних идеја и уникатних замисли.

Изјутра, 15. новембра, пристигли смо у нашу Српску гимназију „Никола Тесла” у самом центру мађарске престонице, ишчекујући претходно најављене госте из Београда, тачније из Земунске реалне гимназије. При њиховом доласку и након срдачног упознавања, наступило је свечано отварање предстојећег програма у школској Аули, с директорком др Јованком Ластић на челу. Она је, надахнувши нас да храбро приступамо задацима који нас чекају, отворила петодневни програм намењен слободним умовима ван оквира прецизности и правила.

Језгро уметности и културе српства у Мађарској, од кобних ратних векова све до данас, периода у ком су ратови заступљени, но другачије природне, била је Сентандреја, малена, пак тако моћна и гласна. Градић као да зрачи врелином добродошлице, и као да сваким српским кораком на својој лепој калдрми, пушта по неку блиставу сузу, срећну и носталгичну, схватајући да њен значај за нас Србе, били ми уметници или нешто сасвим друго, никада не умире, те ни она сама у нашим мислима. Првог дана ликовне колоније, традиционалног догађаја тематске природе, на ком се бавимо ликовним стваралаштвом и учимо о уметницима и њиховој делатности, те исте понекад и детаљно изучавамо, опонашамо у потпуности или се бар угледамо на њих, посетили смо управо Сентандреју и ризницу Српског црквеног музеја Епархије будимске. Гледајући непроцењива дела, на самом крају изложбе дознали смо која је тема овогодишње колоније. Кустоскиња музеја, експерт историје уметности, приближила нам је дело легендарног Саве Шумановића кроз крајње занимљив и интерактиван говор у ком смо активно учествовали и износили своја тумачења извесних му дела. Дакле, наш задатак, и наше, пре свега, огромно задовољство, било је угледати се на Шумановићеву делатност, и дати се у захтеван задатак осликавања неког од његових дела, чега нисмо знали јесмо ли били достојни. Ум таквог уметника у нашим недовољно стасалим, изгледао је, у први мах, комплексно и захтевно за тумачење и изношење на платно. Но, уметност је ту да нас уверава у немогуће и разуверава од плитког размишљања да се у свему налази прорачун, илити логика. Ми њу, логику, оповргавамо, те и на овогодишњој колонији успешно обављамо задатак.

Скончавши квалитетно проведен дан у Сентандреји, вратили смо се у просторије школе где смо добили платна, четкице и акрилне боје, неопходне за технику којом треба осликати рад. У тако љупким условима, кабинету обасјаним сунцем с погледом на цркву на Тргу ружа, много светлих, јаких боја у рукама и на умрљаним четкицама, уз причу о тематици због које смо се и окупили и музике која нас је мотивисала, ни најтежи подухват, ни најситнији детаљ тако кобан за осликати није био умарајући. Наши гости, професор др Војислав Клачар са пет својих ученика, и кустоскиња музеја Саве Шумановића из Шида, Анђелка Радосављевић, показали су задовољство и жељу за сарадњу, љубав ка уметности и порив за стварањем исте. Професорке из наше школе, Анита Шухајда и Александра Ристић, биле су гостопримљиве и обгрљене одлучношћу да програм, чији су били организатори, прође беспрекорно.

Другог дана колоније, слушали смо предавање Анђелке Радосављевић о Сави Шумановићу, и упознали се с његовим највелелепнијим делима. Тада смо се и коначно одлучили за рад који ћемо сликати и представити себе у најбољем светлу. Управо ти радови, били су центар наше концентрације, извор задовољства но и мука.

Уметност је пријатељ са сто лица, врло често насмејан, али промењиве нарави; само замислите да је једини уз вас, и од њега никада не бисте отишли. Уметност је кавез, златни и завршен, најлепши дом из ког и да вас пусте, не бисте отишли.

Сваки следећи дан прошао је у континуираном стваралаштву у неизмерном уживању. У четвртак, 18. новембра, упутили смо се ка Тргу хероја, на ком посећујемо „Музеј лепе уметности”. Сваки корак начињен иза зидина музеја био је проткан безграничним дивљењем. Толико различитости на једном месту, а само их једно обједињује - љубав ка експресивности најлепше врсте, сликањем.

Пабло Пикасо говорио је о уметности као о кршењу правила: „Научите правила као професионалац, да бисте их кршили као уметник”. У петак 19. новембра 2021, на затварању колоније, прекршили смо сва правила здравог пријатељства. Како? Раставши се са новостеченим пријатељима. Али, сваком растанку претходи поздрав. Поново у свечаној школској Аули, уз још један говор директорке др Јованке Ластић, гледали смо изложене радове настале на колонији, и гласали за најбољи. Сава Шумановић би се засигруно поносио. Његов допринос уметности и смелост коју упркос ограничењима мале средине из које долази непрестано приказује сликајући, нису, нити ће икада умрети. Док је нас, док је младости, док је уметности. Учесници из Земуна потом су морали отићи, с неколицином награда и пуном врећом добрих сећања. Можда ће неки од њих сва дивна осећања настала током колоније и осликати, и уверена сам да ће сликом владати топле боје, нијансе Ван Гогове омиљене жуте, боје среће и Сунца.

Овај изузетно успешан пројекат VII Ликовне колоније под насловом: „Пејзажи Саве Шумановића” у организацији Српског забавишта, основне школе, гимназије, колегијума и библиотеке „Никола Тесла” у Будимпешти финансирала је Задужбина „Габор Бетлен”.