Велики успех наших гимназијалаца на Ђачкој олимпијади

Дејан Младеновић, професор физичког васпитања и спорта, а такође и виши кошаркашки тренер у Српској гимназији „Никола Тесла” у Будимпешти већ више година постиже завидне и лепе успехе са кошаркашким екипама наше школе. Овом приликом питамо га о учешћу и резутлтатима на Ђачкој олимпијади одржаној у Кечкемету.

Како сте успели чак две екипе да изведете на Ђачку олимпијаду? Шта је претходило томе?

Била ми је част и задовољство истовремено припремати кошаркашку екипу девојака и момака наше Српске гимназије „Никола Тесла” у Будимпешти и то из више разлога. Две године је већ прошло како сам добио прилику искусити се у раду и са женском екипом. Тако сам могао истовремено да упоредим напредак и присвајање научених елемената обе кошаркашке екипе. Из тога сам успео да извлачим разне интересантне закључке а самим тим имао сам прилику да обогатим своје знање и искуство још више и брже. На моју срећу ради се о талентованој деци наше школе која су се изборила за место у кошаркашкој секцији. Екипу девојака сам прузео и из разлога што се бивши тренер Немања Томашевић морао одселити и обуставити рад са њима, а ја сам драге воље преузео још један додатни изазов. Што се тиче тренинга ускладили смо одговарајуће термине, тако ни једна екипа није испаштала у смислу пропуштања тренинга и такмичења. Успевали смо у пуном капацитету и фонду тренинга реализовати целу школску годину, штавише, било је и додатних индивидуалних и тимских активности.

На самом такмичењу и завршном државном турниру у Кечкемету, имали смо ту срећу да нас је послужио добар жреб и сатнице одигравања утакмица, па се само једна утакмица подударала. Помоћни тренер Иван Станковић из Бечеја овом приликом посебно је допутовао и био нам је на располагању као испомоћ баш из тих могућих преклапања утакмица. Разлог што смо се управо за њега одлучили јесте тај што је он био део нас и упознао се са нашим радом на припремама у Бечеју, које су се одржале прошле године у септембру месецу, и на томе му се и овом приликом захваљујемо. Околност да се целокупни турнир одигравао на једном месту, у новоизграђеној сали која се дели на три терена, такође је била предност за мене у томе да се истовремено постигне логистика у вођењу обе екипе.

Са ким сте играли у Кечкемету и са којим резултатом? Која екипа је била најтежа као противник?

Обе екипе, како мушка тако и женска, доминантно су одиграле у групној фази такмичења и тако са прве позиције ишло на противнике у четвртини финала. Четвртфиналне утакмице су прошле очекивано са већ већим отпорима противника јер се ту већ састају успешније екипе турнира, али смо и тај степеник паралелно успешно реализовали.

Полуфинале код девојака је након тога прошло у знаку наших девојака које су контролисано привеле утакмицу крају, и на доста убедљив начин су се пласирале у финале такмичења.

Код момака је полуфинале било по свима финале пре финала, састале су се стари супарници и добро познати ривали, екипа Бенeдиктинске гимназије из Панонхалме и наше Српске гимназије „Никола Тесла” из Будимпеште. То су уназад већ много година увек биле утакмице високог набоја из разлога што су то углавном увек биле две најспремније екипе, које се као по правилу најозбиљније припремају за ово такмичење. Поред поменутих сваки пут се појави и неколицина других екипа које умеју да изненаде. Овај пут то је биле екипа Сомбатхеља Гимназије „Бољаи”, и екипе средњих школа из Ваца и Сегедина. Наше полуфинале је очекивано прошло у једној чврстој неизвесној утакмици, где је екипа Панонхалме, морам да напоменем, имала наклоност и ветар у леђа у смислу суђења. Тај неједнак критеријум суђења је помало и покварио утисак овог лепог кошаркашког двобоја, јер су беспотребно судије долазиле у први план са блаже речено чудним судијским одлукама које су биле у корист екипе Панонхалме. Руку на срце, екипа Бенедиктинске гимназије је јако добро била припремљена, за сваки респект. Имала је и бољу ротацију од нас у смислу дванаест скоро подједнако добрих играча, док смо ми тражили нашу шансу у колективној одбрани и бољем индивидуално-техничком квалитету играча. На трибинама централног терена кошаркашке хале „Мерцедес академије” створила се изванредна атмосфера, која је била у дупке пуна. Тај амбијент који се посебно створио на тој утакмици више је утицало на нас у смислу притиска резултата, па смо у неким периодима игре изгубили концентрацију и ритам игре. Супарничка екипа је то зналачки успела да искористи и заслужено на крају славила са 7 поена разлике. Овим првим и јединим поразом нам је преостало да се сутрадан боримо за треће место. После тешко преспаване ноћи и разочарења код момака, наше девојке су пуног елана и еуфоријом успеха пласирања у финале, покушале утешити наше момке. У суботу увече смо још обавили заједнички састанак и организовали дружење са осталим екипама смештених у нашем домском смештају Универзитета „Јанош Нојман”, како би се што боље осећали и смогли снаге за сутрашње завршне утакмице које одлучују о крајњем пласману.

Недеља, завршни такмичарски дан на четвородневном турниру, задатак момака је био да поправе утисак и освоје макар бронзану медаљу. Циљ девојака је била борба за злато, за титулу „Шампиона Ђачке олимпијаде”. Тим редоследом су се и одиграле утакмице.

Момци су убедљиво савладали екипу Сегедина у двобоју за треће место. Функционисале су скоро све ствари, ослободили су се притиска од јучерашње утакмице и лепршавије одиграли меч, а додатни мотив је био да се кући не вратимо празних руку. Освојена је бронзана медаља.

Одмах након те утакмице уследило је велико финале у женској конкуренцији против екипе Сексарда. Били смо у дефициту јер на позицији центра наша Марија Ковјанић није могла наступити због повреде која ју је задесила у четвртфиналној утакмици. Она је нажалост морала изоставити и полуфиналну и финалну утакмицу. Осим ње још једна чланица наше стартне поставе, Антонија Санковић, и даље је храмљала због повреде бутног мишића задобијеном на истој утакмици. Са тим потешкоћама није одустајала и одиграла је све утакмице до краја турнира. Било је додатних повреда и код других играчица, али не желимо да то звучи као алиби, већ само жеља да напоменемо како нисмо могли наступити у комлетном саству до краја турнира. То нас је омело да будемо ефикасни у финалном окршају што се и видело од самог почетка, па смо и поприлично грчевито отворили овај меч. Да су девојке екипе Сексарда сасвим „потковане”, могло се видети и на самом загревању. Није на одмет знати да је то град где се игра најбоља женска кошарка у региону. Све те играчице су прошле кроз подмладак сексардске школе кошарке. Упркос свим потешкоћама које су нас снашле пре па и на самом турниру имали смо своју шансу да се вратимо резултатски у финалну утакмицу, али нажалост нисмо имали на крају довољно снаге за преокрет. Поразом од само три поена разлике, морали смо се задовољити сребром.

Примедбе о игри и успеху наших играча и играчица... Какве су примедбе тренера у вези са Ђачком олимпијадом уопште? Шта би требало да се још поправи? Шта су даљи планови?

Ово је био један традиционално јако леп и организован турнир који увек са нестрпљењем чекамо сваке године. Од саме церемоније отварања која је била изузетно имресивна па све до завршне предаје медаља све је било организовано на високом нивоу. Упркос томе што се такмичимо у будипештанском школском такмичењу, државни завршни турнир је убедљиво најбољи и поред турнира „Дражен Петровић” и пријатељских утакмица са клупским екипама у окружењу које играмо. Све ти турнири и утакмице нас подстичу и спремају за завршни ударац - „Ђачку олимпијаду”. Наши момци и девојке показали су се у јако лепом светлу, и на херојски начин су представили нашу школу на овом такмичењу. Присвојили су симпатије многих који су пратили утакмице, и отворено су нам се дивили честитајући на наступу. Добили смо прегршт позитивних комплимената од водећих људи и организатора турнира што нам је посебно било драго. Нису случајно Наташа Улемек и Антонија Санковић изабране у 5 најбољих играча турнира, као и Лазар Тилгер у мушкој конкуренцији. Сав уложени труд и издвојено време бавећи се кошарком у свом слободном времену, код свих ђака такмичара је у самом старту за респект. Сигуран сам да ће сваком од њих ово искуство и те како послужити у животу, јер ни једна друга делатност нити активност не може да изискује те емоције и ситуациони приступ препреци као и уживању у наступу, као што се то кроз спорт може доживети. Савладавање тих ситуационих ствари кроз игру, победе и порази, децу која се баве спортом само чини јачим карактерним личностима и остварује јак вољни моменат, који је и те како важан у свим животим сегментима. Највише из ових разлога не бих имао ни једну примедбу на наше играче и играчице већ само речи хвале и захвалу да заједничким снагама и трудом желе да се афирмишу кроз спорт у свом садашњем и даљем школовању. Ту би се посебно захвалио и нашој директорки др Јованки Ластић која нам пре свега пружа услове и даје пуну подршку за тренирањем и такмичењем наших кошаркашких и других спортских екипа. Мотива увек има, а простора за напредак никада не мањка, тако да је циљ увек високо горе постављен да се за њиме тежи. Тренирати и спремати се још јаче и више како би у континуитету били у врху и како би се постизали што бољи резултати. За крај цитирао бих познату народну изреку Николе Петровића, и тиме послао поруку нашим играчима и играчицама које неизмерно волим, и на које сам јако поносан упркос томе што се овог пута нисмо успели кући вратити са златом, а то је: „У победи се не понеси, у поразу се не понизи!”. Главу горе! Ви сте већ овим учествовањем, репрезентовањем, искуством и залагањем победници своје генерације. Напред „Тесла!”.