Обележен Међународни дан матерњег језика на Тргу ружа

Приликом Међународног дана матерњег језика у Српском образовном центру „Никола Тесла” у Будимпешти одржана је мања свечаност. Пар дана раније Драгомир Дујмов, шеф Актива за српски језик и књижевност, доставио је својим колегама одломак из    „Завештања Стефана Немање”, песму Љубинка Галића „Наш језик” и изјаву Милошa Црњанског и Шандора Мараија о матерњем језику, исечак из Дујмовљевог текста „Црњански и Мараи – изненађујуће подударности животних судбина”. Ови текстови и песма прочитани су на часовима српског језика и продискутовани у свим разредима почев од 5. разреда оновне школе, па све до 12. разреда гимназије.

На иницијативу Кристине Бекић, заменице директора, ове године су ученици добили задатак да нацртају стрип о  неком књижевном делу у свом слободном избору. Колеге и колегинице су учинили све како би се овом задатку одазвао што већи број ђака. Урађени цртежи, стрипови су на крају изложени у кабинету за српски језик и књижевност.

У преподневним часовима тог 21. фебруара у поменутом кабинету окупили су се сви професори српског језика и књижевности и ђаци, аутори ликовних радова. На самом почетку све присутне је поздравио шеф актива који је том приликом истакао важност чувања, неговања и развијања српског матерњег језика. Затим је прочитао горе наведене одломке и стихове песника Љубинка Галића о улози матерњег језика.

Потом је реч преузела професорка Изабела Данко која је укратко говорила о приспелим стриповима. Одмах затим аутори ликовних остварења су пришли паноима и укратко приказали своје радове. Ваља истаћи да је урађен велики број стрипова међу којима су се нашла и права ремек-дела. Теме су биле веома разноврсне почев од Библије, преко српске народне епске поезије, дела Софокла, Јована Стерије Поповића, Бранислава Нушића, Борисава Станковића, Молијера, па све до приповедака и романа Иве Андрића, Франца Кафке, Камија и Фјодора М. Достојевског. Радови су одражавали таленат наших ученика који су допринели достојном обележавању Дана матерњег језика.

---

Завештања Стефана Немање

Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?

Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезначајнију реч свога језика.

Земље и државе се не освајају само мачевима, него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је речи потро и својих потурио. Народ који изгуби своје речи престаје бити народ. Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза телa. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо где се језик једног народа таре о језик другог народа.

Два народа, мило моје, могу се бити и могу мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кадгод се два језика сусретну и измешају, они су као две војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпосле се чује само један језик. Битка је завршена. 

Нестао је један језик, нестао је један народ.

(Одломак)

---

Љубинко Галић (Сантово 1922-1983) Наш језик Кад те мајка породила, У наручје загрлила, Прве речи што ти рече: „Слатко моје, мило дете!” У срце ти усадила, Неговала и гајила Љубав према свом језику, Понос твој и твоју дику. Диван је то језик, селе, Пун музике, снаге вреле, Послушај сад, пажљив буди, Је л' истина, ти просуди! Кад у боју бубањ лупа, Храбра чета напред ступа, Тутњи земља, пуца стена, Бојни узвик: Натраг нема! Или кад гром груне страшно, Муња сева, вече ј' мрачно, Бес фијуче, олуј витла, Црн је облак, лије киша.

Ал' кад благо сунце гране, Небо плавом а пољане Зелен јелек све облаче, Пролеће је, хита ђаче! Чило, живо, пуно среће, Наше коло се окреће, Тамбурица ситно свира, Цури, момку срце дира. А кад туга пуна јада, Срцем твојим сва завлада, Болан уздах, горке сузе, Чемер у њем одјекује. Ал' најлепше он се чује Када љубав исказује: „Љубим, грлим” – гуче тада – „Ти си злато, моја нада, Слатка, мила голубице, Витка, једра девојчице!” Као звонце тако бруји, У жилама крвца струји... Тугу, радост, љубав жарку, Тајну чежњу, жељу сваку, Мелодија твог језика Снагом својом верно слика. Љуби језик свој, брате мили, Њиме су те одгојили!                                       (1963.)