Опраштање матураната

Упркос пандемији која је увелико пореметила живот генерације ученика 2017-2021 Српске гимназије „Никола Тесла” у Будимпешти, 8. маја је ипак на дворишту наше средње школе у самом центру мађарске престонице организовано опраштање матураната. То се првенствено може захвалити директорству наше васпитно-образовне установе, али свакако и разредницима 11. одељења Изабели Данко, Ерики Котхенц и Милану Дујмову који су се ваљано потрудили да и у овим отежаним и специфичним условима организују пригодни програм нашим матурантима.

На самом почетку интонирана је српска и мађарска национална химна, а потом су ученици 11. разреда прочитали свој поздравни говор и поруке својих вршњака који због пандемије нису били у могућности да присуствују програму.

Због специфичне ситуације овога пута изостао је и уобичајени свечани дефиле по школском ходнику. Матуранти нису имали могућност да се у присуству своји родитеља, професора и школских другара опросте од своје школе.

Ипак, уз звуке традиционалних песама „Збогом школо наша” и „Gaudeamus igitur” представници трећака поделили су торбице матурантима „за путешествије у живот”.

Потом су уследили опроштајни говори Миле Божић, Анице Шијаковић и Ленке Кипријановић у име ђака 12.а, 12.б и 12.ц разреда. У свечаним беседама представника појединих одељења било је изузетно много емоција, потекле су и сузе...

Ђаци су се захвалили директорству, професорима и својим разредним старешинама Катарини Басарић, Милошу Ристићу и Драгомиру Дујмову на њиховом раду и труду.

Овом приликом издвајамо део опроштајног говора 12.ц разреда, који су написале Софија Цветковић и Ленка Кипријановић:

„Велика ми је част да стојим пред свима вама и потрудим се да преточим у речи све оно што ја, а верујем и ви, осећате у срцу.

Ко би рекао да је овај дан већ дошао, зар не?

Пре само четири године стајали смо на истом овом месту. Сећам се сваког од вас. Мали, збуњени, стојимо у дворишту и размишљамо - ко је од ових смешних ђака са нама у одељењу? Да ли ћу заузети добро место у учионици? Да ли ћу имати са ким да причам на малом одмору... Гледали смо једни у друге тражећи утеху, сигурност, пријатеља. Корачали смо ходницима ове зграде жељни средњошколског живота, да преко ноћи одрастемо, да се осамосталимо и зађемо у тај свет великих људи, где на нас више неће гледати као на децу. Временом смо сви схватили да, бити дете, уопште није толико лоше. Нови дани носили су са собом нове изазове, препреке, успоне и падове. Оно што раније нисмо видели јесте да смо уз учење историје и математике схватили и праве вредности живота. Те некад ситне, неважне, уобичајене ствари које прате свако школовање, сада су успомене које би радо поновили. Више би ценили сваки заједнички тренутак, осмех или сузу. Вратили се у ту давну 2017. годину у време наших првих свађа, компромиса и решених проблема. Гледали би генерације које се смењују, одлазе и долазе и маштали о овом дану. Дану који смо већ три пута гледали, украшавајући школско двориште и учионице. Безбрижно се опраштали од наших старијих пријатеља, а сада смо ми ти на које је дошао ред за опроштај. Како рећи збогом нечему лепом? Како се опростити од драгих особа са којима смо делили собу у дому, ручак после 6. часа или свима познате авантуре на екскурзијама? Зар је тако лако само отићи?

Кроз ову школу, од њеног оснивања, прошло је много генерација. Слике на ходницима нас подсећају да нисмо једини који смо прошли и који ће проћи. Ја знам да ће још бити младости, али никада више овакве. Зато, све оно што се догађало међу овим зидовима су само наша дружења, несташлуци, безбрижни осмеси и мале и велике љубави.

И сада када са овог нашег ушћа упловимо у море живота, када се наше лађе разиђу на све четири стране у потрази за животном луком знаћемо да ови зидови чувају све наше осмехе. И куда год отишли и где год били, спајаће нас она нит саткана од наших успомена, љубави и снова. У срцима ћемо носити све оне тренутке проведене заједно у школским клупама, или ипак преко теамс-а.

Међутим, сигурна сам да ћемо се највише од свега сећати нас – 12.ц разреда. Што би рекао наш разредни „славно 12.ц”.

Славни ћемо бити по нашем гласу разума - разредном Драгомиру Дујмову. Хвала му што је остао уз нас до краја иако је потрошио све своје живце, што нас је извео на прави пут и од нас направио људе.

Можда коначно за пет година разредни више неће говорити „Имате три секунде да одрастете!”

У свом обраћању др Јованка Ластић, директорка Српског забавишта, основне школе, гимназије, колегијума и библиотеке „Никола Тесла” изразила је своју тугу што је због пандемије из живота ове генерације изостало много тога. Настава је извођена преко интернета, изостале су важне свечаности и заједнички доживљаји као што је „Предаја пантљика” или матурска екскурзија. Она је истовремено указала на значај наше школе и на нашу заједницу која је изнедрила још једну генерацију младих девојака и момака који са Трга ружа крећу у свет студија, факултета, нових изазова и искустава. Директорка је матурантима изразила своју жељу да буду успешни, да чувају овде стечена пријатељства која ће, ако се негују, трајати током целог живота.

На школску заставу привезана је још једна трака. Тиме су Јована Жугић и Вељко Круљ симболично оставили у знак сећања један симболичан делић проведених гимназијских дана у прелепој Будимпешти. Матуранти су потом уручили цвеће захвалности дриректорки др Јованки Ластић и заменику директора Кристини Бекић.

На самом крају матуранти су пустили балоне, симболе својих снова и одласка са Трга ружа.