Прослављена школска слава у Будимпешти

Замислите нацију ситу свега; прехрањену, трому од сопствене тежине, сопственог стања скрханог незадовољством. Прождрљиво је током векова гутала туђе хирове, туђу жудњу за расутом крвљу, за истребљењем оног што други поштују и за исто живе.

Замислите нацију како лењо седи док јој се сви подсмевају, упиру прстом на њен тако неугледан изглед, као да је могла бирати шта ће јести. Хранили су је, јер саму себе није имала чиме, те да не би изумрла, прихватала је и залогаје олоша, што је као залутало псето третирају.

Замислите ту исту нацију, обгрљену вером, да ће некад устати из ћошка срама и просветлити све оне што су је потцењивали. Дивиће јој се, јер у себи крије засењујући интелект и пречисту наду која неукротиво тиња; но нико је не види.

Замислите нацију како чило и хитро тумара међу онима што су је прехранили својим гадостима, како зрачи максималним добром које људска природа у себи поседује.

Када сте је замислили, схватићете да је не морате замишљати. Ми Срби, пред светом данас поносно стојимо и дичимо се свим што смо успели и засенили оне који су у нас најмање веровали. Док они вере ни у шта нису имали, ми смо веровали у божанствене силе које су нас својим чврстим канапима извукле из невоља. Те канапе саткао нам је светитељ, коме је доста било неслоге овога света. Научио нас је Свети Сава свему што умемо, интелектуално и емоционално, и поставио дефиницију човечности коју данас следимо.

Данас смо ми нација, што пркосно стоји међу некадашњим непријатељима, и поносито пева у славу светитељу Сави.

Ми смо младост која нас одржава, ми смо нада што уз звук звона српске православне цркве Светог великомученика Георгија у Будимпешти припрема славу вечитом нам јунаку.

Ученици Српске школе „Никола Тесла“, и ове године традиционално су припремили свечаност у просторијама српске цркве, но и саме школе, присећајући се помоћу кога су они данас оно што јесу; због кога поседују оно што им је неко желео отети - православље, моћ, слогу и љубав.

Дан пре самог Савиндана, током наставе, сви полазници основне школе и гимназије издвојили су читав час како би на школском дворишту, због пандемије, достојанствено обележили славље свом првом учитељу Сави. Уз песме гимназијског хора, молитве свештенства о. Зорана Остојића, о. Зорана Живића те ђакона Стефана Милисавића, и неизоставно послужење у виду славског колача и кољива, с осмесима на лицу провели смо време клањајући се хероју српске просвете.

Ученици 10. разреда, 27. јануара, с вољом су припремили све неопходно за адекватну прославу - мноштво воље, кољиво и славски колач те исто и послужили присутнима на величанственој литургији. Током саме литургије, најзахвалнији Светоме Сави, ђаци, малени све до оних на прагу одрастања, испунили су просторије цркве; не само физички, већ и духовно, надом, вером и захвалношћу. Неколицина тих ђака, ангажовано је приступила улепшавању самог догађаја - рецитацијама, песмама и молитвама у част првом српском архиепископу и борцу за српску духовну слободу и ученост. Читаво збивање праћено је умилним аријама жена анђеоских гласова црквеног хора.

Кажу, Сунце је грејало млада лица тога дона, но нешто ми говори супротно. То је с неба послата топлина узвраћене захвалности, то су умилне шаке Савине, његова моћ и неисцрпна доброта што у свима нама живи.

Сећате се оне нације, што у ћошку сама седи? Она данас слави све своје победе, и с љубављу ускличе светитељу Сави.