Свечана предаја нове зграде Српске школе у Ловри

У суботу, 12. марта ове године, у Ловри је обављена свечана предаја нове зграде Српске школе у Ловри, подружнице Српског образовног центра „Никола Тесла” у Будимпешти. Молебан и освећење новог школског здања почело је тачно у 10 часова пре подне. Чинодејствовао је Његово преосвештенство Лукијан, епископ будимски и администратор темишварски уз саслужење протојереја Зорана Остојића, и архијерејског намесника будимског, јеромонаха Варнаве (Кнежевића) и ђакона Стефана Милисавића.

Потом је хор Српске гимназије „Никола Тесла” у Будимпешти под диригентском палицом професорке Оливере Младеновић Мунишић извео мађарску и српску националну химну.

Овој несвакидашњој свечаној прилици присуствовали су Иван Тодоров, амбасадор Републике Србије у Мађарској, Биљана Гутић Бјелица, амбасадор Босне и Херцеговине у Мађарској, Миклош Шолтес, државни секретар за верска питања и односе са заједницама националних мањина при Министарству Кабинета премијера, др Александар Јовић, помоћник министра за међународну сарадњу и европске интеграције Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, Карољ Панцел, посланик мађарског Парламента, Ласло Кишфалуди, помоћник државног секретара за основно образовање при Министарству за људске ресурсе, Љубомир Алексов, заступник српске мањине у Парламенту Мађарске, Вера Пејић-Сутор, председница Самоуправе Срба у Мађарској, др Јованка Ластић директорка Српског образовног центра „Никола Тесла” у Будимпешти и начелник Ловре Ђуро Богдан.

На самом почетку свечаности ловрански начелник Ђуро Богдан је уприличио свечано полагање заклетве за мађарско држављанство.

Потом је наступио хор будимпештанске српске школе са лепо изведеном песмом „Негујмо српски језик”.

Између осталих свечану беседу је одржао Миклош Шолтес, државни секретар за верска питања и односе са заједницама националних мањина при Министарству Кабинета премијера. Потом се присутнима обратио др Александар Јовић, помоћник министра за међународну сарадњу и европске интеграције Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије односно Ласло Кишфалуди, заменик државног секретара за основно образовање при Министарству за људске ресурсе владе Мађарске као и српски портпарол Љубомир Алексов.

На самом крају замољена је др Јованка Ластић, директорка Српског образовног центра „Никола Тесла” у Бидимпешти, да одржи свој свечани говор.

Директорка др Јованка Ластић, иначе главни иницијатор изградње нове школске зграде у Ловри, том приликом рекла је следеће:

„За мене је данашњи дан био посебно емотиван из више разлога. С једне стране због тога, јер сам преко очеве породице пореклом из Ловре, за коју ме везују лепе успомене из детињства, које сам великим делом провела овде код родбине односно мој отац Војислав Ластић својевремено је био ученик ове школе, а пред своју смрт више година је био најстарији живи ђак ловранске српске школе.

С друге стране због чињенице да смо након једног дужег временског периода успешно окончали један, за српску заједницу, веома значајан пројекат.

Све је почело 2014. године када је ловранска српска школе постала део, подружница Српског образовног центра „Никола Тесла” са седиштем у Будимпешти. Већ тада сам била свесна да је веома неповољна чињеница да након три године васпитавања у српском забавишту и четири године образовања у српској основној школи у Ловри, што значи седам година проведених у српском васпитно-образовном систему, деца немају могућност да у вишим разредима основне школе наставе своје школовање на српском језику, већ су била приморана да се упишу у већинску мађарску или у неку другу народносну школу. Нажалост након завршене осмогодишње школе и у току доношења одлуке где да дете настави своје средњошколско школовање, Српска гимназија у Будимпешти била је само једна опција за наше „бивше” ђаке. Тада сам почела да размишљам о томе да би требало обезбедити могућност да наши ученици могу свих осам разреда завршити у Ловри, у српској школи.

И дан данас се сећам озарених лица неких родитеља када сам на родитељском састанку први пут говорила о тим нашим плановима, али се сећам и скептичних коментара у смислу, одакле ће бити средстава, неће бити деце, а неки су вероватно помислили да нешто није у реду са мном док су неки били убеђени да ионако нећемо успети.

Но, ја сам била упорна, јер сам веровала да има у тој идеји потенцијала, односно како сам у више наврата као један од аргумената у процесу лобирања према мађарским властима наводила, то би било веома повољно и за оживљавање јединог већинског српског насеља у Мађарској.

Поред тога сматрала сам да би осмогодишња српска школа у Ловри, уз обезбеђивање школског аутобуса, могла бити добра алтернатива са српску децу из оближњих насеља, као што су Тукуља, Чип и Српски Ковин.

Наравно, није било ни једноставно, ни лако. Постојећа стара зграда није била погодна за било какву доградњу, те се као решење нудила изградња нове зграде. На срећу тада је иза те моје идеје стао и Љубомир Алексов, српски заступник у мађарском парламенту односно скупштина Самоуправе Срба у Мађарској, па је у првом потезу купљен плац поред школе (на терет буџета Српског образовног центра „Никола Тесла”), а годину дана након тога у другом потезу је купљен и следећи плац у низу и тиме су створени услови за изградњу нове зграде и проширење школе.

Паралелно са изградњом нове зграде показала се и могућност да се у старој згради, у којој је сада смештено искључиво забавиште, које је годину дана након школе, 2015. године такође постало део, односно подружница Српског образовног центра „Никола Тесла”, одраде неопходне инфраструктурне инвестиције (грејање, мокри чворови, грађевински радови итд.), да би се створили још бољи услови за рад са малишанима. Те радове у забавишту у вредности од више милиона форинти финансирали смо из буџета целе институције, док је финансијска средства, за реконструкцију постојеће зграде на једном од купљених плацева, обезбедила мађарска влада.

Мађарска влада је за Српску школу у Ловри укупно обезбедила нешто мање од 430 милиона форинти. Подршци и благонаклоности оваквих сразмера сигурно је допринела и чињеница да су билатерални односи двеју држава на историјски високом нивоу. Изградња се одвијала у две фазе, а за мене је било посебно задовољство што је на тендеру расписаном за извођачке радове нове зграде победила једна српска фирма, јер ми је било топло у души, што су српску школу за српску децу у Ловри сазидали српски мајстори.

Данас је моје срце било испуњено до врха позитивном енергијом, коју поткрепљује и чињеница да у нашим ловранским подружницама има све више деце, да ће се ове године обезбедити додатни капацитети за превоз деце школским аутобусом, да су учионице опремљене интерактивним таблама, да је све у полету и да су данас и од званица и од родитеља стигле искључиво позитивне рефлексије.

Надам се да моји родитељи све ово виде и да су поносни на све што смо постигли.”

После надахнутог и емотивног говора директорке др Јованке Ластић следио је кратак програм у извођењу основношколаца и гимназијалаца наше школе. Пригодни програм чиниле су рецитације на мађарском и на српском језику иза којих је следио наступ нашим младих фолклораша који су извели сплет српских народних игара.

На крају програма на улазу школе обављено је свечано пресецање српске и мађарске тробојке.

Након тог свечаног чина уследило је послужење у трпезарији школе.